Почеци Октобарског салона сежу у 1960. годину, када је установљен као годишња изложба најбољих остварења у области ликовних уметности на домаћој југословенској сцени, а од 1967. године у селекцију бива укључена и примењена уметност. Током своје историје Салон је мењао концепцију и облике организовања. Крајем деведесетих и почетком двехиљадитих у манифестацију је уведена улога уметничког директора, селектора или кустоса који је одлучивао о саставу, концепцији и садржају изложбе, те је 2004. године Октобарски салон постао међународни уметнички догађај у области визуелних уметности у Србији (и региону) и место дијалога домаћих и уметника из читавог света. Свака промена у историји ове манифестације, од њеног почетка до данас, изазивала је низ реакција, па тако и одлука да Салон добије међународни карактер није прошла без коментара јавности.

Показало се током последњих четрнаест година да је укључивање иностраних уметника и кустоса у Салон била продуктивна идеја где се изашло из уског локалног контекста, а тачно десет година након ове одлуке, 2014. године, десила се промена и одлучено је да се ова годишња изложба транформише у бијеналну.  Без обзира на све промене, домаћа уметничка сцена је неозабилазан део свих издања Октобарског салона, па тако и овогодишњег.

Владимир Величковић, Душан Оташевић, Ђорђе Озболт, Иван Грубанов, Ивана Башић, Марија Ћалић, Вук Ћук, Маја Ђорђевић, Александра Домановић, Нина Ивановић, Марта Јовановић, Тијана Којић, Јелена Мијић, Бранко Милисковић, Немања Николић, Катарина Здјелар, Лидија Делић су уметници из Србије који ће излагати на овогодишњем Салону насловњеном Чудо какофоније, док су уметници из региона Раденко Милак (БиХ), Давид Маљковић (Хрватска), Дарја Бајагић (Црна Гора) и Јасмина Цибиц (Словенија).

Овогодишњи уметнички директори и кустоси изложбе су Гунар Кваран (Gunnar Kvaran) и Данијел Кваран (Danielle Kvaran) који концептом Чудо какофоније (The Marvellous Cacophony) окупљају 72 уметника из целог света. Концепт 57. Октобарског салона, према изјави кустоса, почива на чињеници да је схватање савремене уметности на Западу постало универзално и да „какофонија“ од почетка 21. века бива именитељ диспаратних уметничких праваца. Назив изложбе Чудо какофоније треба да сугерише констелацију дела која изражавају, својим обликом, структурама и садржајем, разноликост и богатство какофоничног израза као важног елемента или стања у савременој уметности данас. Кустоси кроз изложбу желе да предоче уметничку продукцију у свету разматрајући различите уметничке сцене, различите генерације. Те тако структуисана изложба представљаће „инсталацију као огледало света“, као разнородну ситуацију богату какофонијом. Изложба ће бити постављена у пет простора у ужем центру Београда: у Културном центру Београда (Галерија Артгет, Ликовна галерија, Галерија Подроом), Музеју града Београда, Галерији Ремонт, У10 уметничком простору и у Галерији Српске академије наука и уметности. Кроз медије видеа, скулптуре, сликарства, перформанса, идеја је да се стави акценат на разнолику уметничку продукцију која какофоничном структуром изложбе премошћује националне, расне, генерацијске, родне, класне и друге категорије.

На овогодишњем Салону направљен је и занимљив избор уметника млађе генерације који чине Дарја Балагић, Ивана Башић, Вук Ћук, Александра Домановић, Лидија Делић, Маја Ђорђевић, Нина Ивановић, Тијана Којић, Раденко Милак, Јелена Мијић, Немања Николић и Бранко Милисковић. Већина поменутих уметника је већ излагала у неким од најпознатијих институција у земљи и иностранству. Мада често неухватљива сцена уметника млађе генерације, која неретко измиче радару, на Октобарском салону показује диверзитет у приступу и промишљању битних проблемских питања у пољу визуелних уметности.

Представници средње генерације уметника из Србије и региона су Марија Ћалић, Јасмина Цибиц, Иван Грубанов, Марта Јовановић, Давид Маљковић, Ђорђе Озболт и Катарина Здјелар. Чини се да заједничку нит поменутих уметника чини учешће на бијеналима, тачније Бијеналу у Венецији протеклих година и њихова видљивост и присутност на међународној сцени.

Иван Грубанов радом на Салону реферише и надовезује се на изложбу Уједињене мртве нације у Павиљону Републике Србије којом се представио на 56. Бијеналу уметности у Венецији. Морфоване заставе и њихови визуелни трагови представљају везу са историјским траговима које нестајање нација оставља: раштркана тела, сломљене историје, мртве нације/земље, привремена склоништа и ознаке деконструисаних колектива уроњених у бол и чежњу.

Давид Маљковић, такође учесник 56. Венецијанског бијенала, представиће се радом који истражује ковност колективног и индивидуалног искуства времена и простора. Уметник посматрачима поклања радове који стварају свој сопствени простор, време и историју, а истовремено наговештава одговоре на неизвесност недокучиве будућности. Тако се често игра могућностима које пружају медији који су му при руци, правећи радове са већом и интуитивном употребом материјала.

Марта Јовановић је учествовала на 55. Венецијанском бијеналу у оквиру серије разговора на тему уметности перформанса под називом Venice Agendas, заједно са неким од најзначајнијих уметника и кустоса из области перформанса као што су Џоан Џонас и Ханс Улрих Обрист. У последње време њени перформанси су почели да служе као катарзично оружје за личне борбе са материнством, међуљудским односима и разводом. Трансформација кроз коју је Марта Јовановић била присиљена да прође огледа се у неколико радова насталих током протеклих година у којима сублимирано отелотворује своје личне проблеме.

Катарина Здјелар – уметница, теоретичарка, професорка, активисткиња – живи и ради у Ротердаму и Београду. Њен најновији рад, инсталација Not a pillar, not a pile (Tanz Für Dore Hoyer) кандидован је за најпрестижнију награду Краљевине Холандије на пољу уметности – Prix de Rome, што се у свету уметности сматра изузетним достигнућем. Катарина Здјелар је представљала Србију на 53. Венецијанском бијеналу где је њен видео рад Савршен звук (2009) привукао интернационалну пажњу. Рад на овогодишњем Салону ААА (Моје срце), 2016, снимљен у једном кадру, приказује младу жену која истовремено изводи четири композиције. Док чува оригинални стил, темпо и ритам појединачних дела, остаје у кључу различитих музичких комада. Тишина, музика, звук и речи измењују се и сударају.

Јасмина Цибиц је позната словеначка уметница која живи и ради у Лондону. Бави се анализом специфичног националног, политичког, културног и уметничког порекла, стварајући карактеристичан, себи својствен језик. Користи медиј филма, инсталације, објекта и фотографије. Представљала је Републику Словенију на 55. Бијеналу савремене уметности у Венецији својим пројектом За нашу економију и културу, након чега је доживела и међународни успех. Чини се да су радови Јасмине Цибиц мултимедијална прича коју чине филм и перформанс – о односу уметности,  политике, архитектуре, где често за полазиште узима стварни архитектонски објекат. Тренутно, њен рад је део поставке актуелне изложбе о југословенској архитектури у Музеју модерне уметности у Њујорку – Toward a Concrete Utopia.

Ђорђе Озболт познат је по свом смелом мешању историјско уметничких модела и бизарног хумора. Студирао је архитектуру на Универзитету у Београду и 1991. се преселио у Лондон, где је наставио студије сликарства на Краљевској академији. Озболт је мање познат нашој јавности јер живи и ради у Лондону. Излагао је у последње време у престижним галеријама и музејима: у Галерији Батон, Сеул, Кореја (2017); Музеју Холбурн, Бат, Енглеска (2015); у Hauser & Wirth, Њујорк (2015); у Herald St., Лондон, Енглеска (2014) итд. Озболт је учествовао на бројним колективним изложбама, међу којима су Љубав: прва од 7 врлина, Центар за савремену уметност Hudson Valley, Пикскил, Њујорк (2015); Звери Енглеске, звери Ирске, Visual Carlow, Карлоу, Ирска (2014); Драж колекције, Национални музеј уметности, Осака, Јапан (2012); Студије фигуре, Музеј савремене уметности, Сент Луис, Мисури; Прашки бијенале, Праг, Чешка Република (2007); The Grand Tour у музеју Холбурн, Бат (2016) и Hauser & Wirth, Самерсет, Брутон, Енглеска (2017). У пролеће 2017. издавачка кућа Hauser & Wirth објавила је свеобухватну монографију о Озболтовом раду са текстом Оливера Башјаноа (Basciano).

Душан Оташевић и Владимир Величковић су представници европске и српске уметности од друге половине 20. века до данас и еминентни домаћи уметници који ће се после неколико деценија поново представити на Октобарском салону.

Октобарски салон одржаће се од 15. септембра до 28. октобра.