ЂИE ЦУEJ

Ђje Цуej се сматра значајним гласом кинеске генерације уметника „пост-80-их“ година (прва генерација која је одрасла у потпуно реформистичкој ери у континенталној Кини). Њене слике, цртежи и скулптуре настањују поларизована очекивања прошлости и њене (не)могуће будућности, у којој су историјски утопијски идеали ухваћени у компликације чисто људских поремећаја. Ђje Цуej приказује реалност дистопијског присуства, гледајући у оптимистичку прошлост како би пројектовала недостижну будућност.

Мајстор уљаних површина, Ђje Цуej прави изузетно архитектонски слојевите слике, које дају хиперболичке комбинације „идеализоване“ урбане архитектуре; стапање сензибилитета који су заједнички савременој Кини, послератној комунистичкој НДР, социјалним идеалима Ле Корбизјеа и фузијa метаболизма органског, биолошког раста са „футуристичким“ урбанизмом. Па ипак, архитектонски вернакуларизми Ђje Цуej и у њима уграђене метафоре, индикативни су за кинеске мегаградове и свесно се разликују од западних. Њене појединачне зграде стоје издвојене из контекста својих мегалополи(ти)са, а ипак деле градски простор са модернистичким скулптурама којима се обзнањују нове слободе кинеске реформистичке, капиталистичке ере и усвајање форми које сањају у простору „модерне“ визије.