Владимир Величковић

Посматрајући слике Владимира Величковића, никоме не пада на ум да их омирише, осети њихов укус. Неко ће осетити мирис уља, терпентина, лака, других пратећих мириса… Али, какви ће мириси изазвати наш њух, чуло укуса ако уђемо у слику, ако се нађемо у величковићевском простору?

Али приђимо слици с такозваним ниским чулима…

Величковићева граматика нам је позната: гавранови, жичане ограде усред географског ништавила, вешала, понекад скеле потребне за вешање човека: ружичаста жаришта, разбуктали пламенови и густе масе дима, непрегледни, пусти предели, песак, пространства изгорене, уништене земље, леш без главе; другде, на неком другом платну, глава без тела, пацови који беже, безглави пси, човеков леш који пада у празнину… Када изађемо из платна, његови мириси нас и даље прогоне…

Покушавамо да умакнемо насиљу смрада, заразе, мемле, али њихово присуство нас не напушта: чујемо звук кљуцања птице која рије земљу у потрази за црвом, вероватно засићеним људским месом; удаљено пуцкетање ватре; шкрипу вешала; тихи крик обезглављеног; звецкање канџи пацова који беже од људи, с трагом њихове крви на брковима; дах што испушта месо падајући празнином у сусрет својој метафизичкој судбини; или обешеног ког благо њише ветар с Балкана, Арапске пустиње или других простора на којима вечити повратак нагона смрти данас доноси последице које чине историју…

Ономе ко овако осети, овако чује, сликарство Владимира Величковића, призор ће говорити нешто друго, другачије. Од тада ће он на други начин гледати његове метафизичке слике. Тишина сликарства – његовог сликарства – не сме нас спречити да од целог тела тражимо да учествује у свечаности коју нам нуди уметник. Иако се та свечаност одвија на рубу провалије. Људи копају своје гробнице, сликар их само осветљава.
Мишел Онфре  

Владимир Величковић је први пут излагао у Београду, Југославија, 1951. године. Завршио је Архитектонски факултет Универзитета у Београду 1960. Прву самосталну изложбу имао је у Музеју савремене уметности. Године 1965. освојио је Награду Париског бијенала. Наредне године се преселио у Париз, у коме и даље живи и ради. Његова прва самостална изложба у Паризу одржана је у Galerie du Dragon 1967. Године 1983. именован је за професора на Високој националној школи ликовних уметности у Паризу, и на месту предавача остао је 18 година. Године 2009. основао је Фонд Владимир Величковић – за цртеж, за подршку младим српским уметницима. Величковић је члан Српске академије наука и уметности; француске Академије лепих уметности, Македонске академије наука и уметности; одликован је Орденом за уметност и књижевност у рангу витеза и Орденом витеза Легије части.