ТАКАШИ МУРАКАМИ

Дарума Велики је задивљујући и монументални портрет Такашија Муракамија који приказује монаха Бодхидарму, познатог као Дарума, индијског мудраца, оснивача зен-будизма, који је живео у шестом веку. У овом раду је сажет Муракамијев карактеристични стил филтрирања јапанских традиционалних тема кроз његову препознатљиву савремену естетику. Легенда о Даруми – који је веома популаран лик у савременом Јапану – каже да је након девет година медитирања, окренут према истом зиду, монах на кратко заспао и, да се то не би поновило, одсекао себи капке и поново зурио у зид још две године, а да није трепнуо. У овом неконвенционалном представљању, где је глава монаха хиперболично увећана и спљоштена, Мураками опонаша стил и технику ексцентричног јапанског сликара из 18. века, Сога Шохакуа, чији су два псеудонима – Кишинсаи, Дасокукен – исписана изнад имена самог уметника на десној страни рада. Мураками мајсторски премошћава понор између нове репрезентативне естетике и велике предмодернистичке класичне јапанске традиције; речима уметника: „Мој циљ је да створим креативни процес који ће изградити мост између прошлости и будућности.“
Џил Гаспарина, „Муракамијево освајање свеприсутности“, у каталогу изложбе Мураками Версај, Версајски дворац, Версај, 2011, 161.)

Дарума Велики представља врхунац Муракамијеве каријере, сумира развој његовог стила и теме. Током осамдесетих година прошлог века, Мураками је на Токијском националном универзитету припремао докторат из области „нихон-га“, хиперстилизоване гране јапанске уметности која је настала око 1890. године и имала циљ да обнови традиционално јапанско сликарство и промовише идеју о паназијском културном континуитету. Трагови тог обучавања неизбежно су се задржали у колориту његових каснијих радова, од беспрекорно перфекционистичке методе до укључивања одређених мотива. Заиста, један од најочигледнијих трагова тог утицаја јесте мотив очију који се често понавља заједно са гомилом цветних лица која се осмехују. Оригинална Муракамијева естетика сродна је са преовлађујућом визуелном културом аниме и манга, из осамдесетих година прошлог века у Јапану, али је његова тема отаку – виртуелни начин живота у чијем је центру компјутер, који постаје замена за стварност. Од средине деведесетих, међутим, Мураками се удаљава од атмосфере конфронтација, агресивности и секса, типичне за отаку, и полако усваја стил слатких цртаних филмова (kawaii) као суптилнији начин гледања на савремено друштво и културу. Знак ове промене правца јесте и промена имена његовог студија 2001. године са „Hiropon Factory“ на „Kaikai Kiki“. Мураками тврди: „Јапанцима се не свиђа озбиљна уметност. Али, ако успем да претворим слатке ликове у озбиљну уметност, они ће волети мој рад.“
Артур Лубов, „Метода Мураками“, у: The New York Times, 2005.